четвртак, 24. фебруар 2011.

Топ листа „језичких надреалиста“


Пре него заронимо дубље у данашњу тему, желим да поставим неколико питања: Можете ли ми рећи којим језиком говоре становници Аустралије? Лако питање – енглеским. Овим језиком се служи Велика Британија, Америка, део Канаде, Ирска, Јужна Африка, Нови Зеланд. Пређимо на следеће питање: Којим језиком се говори у Босни, или Црној Гори? Овде одговор није тако једноставан, јер распадом бивше Југославије свака држава је некадашњи српско-хрватски језик преименовала у свој. Тако данас један језик, са различитим дијалектима, носи више имена... црногорски језик, босански језик, хрватски језик итд... По овој логици би требало рецимо становници Јужне Африке да свој језик преименују у јужно-афрички језик. Да ли је манипулисање једним језиком и његовим дијалектом строго политичко и национално питање или се језици у нашем региону заиста битно разликују?


Поражавајућа је чињеница да у Босни постоји двојезичка школа: они који у свом говору кажу „млеко“ скрећу лево, одсек српски језик... Они који користе „млијеко“ су са десне стране зграде у одсеку за босански језик. Оваква подела делује као да се они међусобно не разумеју. Сарајевски лингвиста Сенахид Халиловић је у изјави радију „Дојче Веле“ рекао да оваква језичка подела није добра. Уместо да учимо младе људе да је то један језик и инсистирамо на сличностима, ми потенцирамо и наглашавамо искључиво разлике. С друге стране, заступници у босанском парламенту траже да им се документи за седнице преводе са српског на босански, босанског на хрватски, итд. Да ли је ово заиста неопходно?

Замислите када би у Србији на пример, кренули од југа ка северу, колико различитих језика би добили! Да ли то значи да би Врањанци требало да имају свој језик, Нишлије свој, Ужичани свој и слично... да ли је неопходно да у градској Скупштини Врања ради особа која ће се бавити симултаним преводом када дође делегација из Београда? У језичкој науци се сматра да људи који се без тешкоћа споразумевају говоре један исти језик. Можемо га назвати како год хоћемо, али у суштини, реч је о једном језику који не захтева преводиоца.

Лингвисти оцењују да су српски, хрватски, босански и црногорски заправо један језик који има више различитих дијалеката и да је ова подела наметнута од стране политичара и националиста. Најневероватнија ствар је што политичари  из нашег региона, из свих поменутих новостворених држава, инсистирају да имају своје преводиоце и у свету, па упорно покушавају да Европској заједници и Америци наметну потребу да је за превођење са српског, босанског, хрватског и црногорског потребно ангажовати четири особе уместо једну.

Америчке дипломате су лета 2009. године објавиле интерни документ под називом „Балканска језичка проблематика“, чиме је утврђено да српски, хрватски, бошњачки и црногорски нису четири посебна језика, већ само дијалекти једног, односно регионалне верзије српско-хрватског језика. Американци су тада установили да се варијације српског, хрватског, бошњачког и црногорског језика могу лако разумети уз краткотрајне вежбе, те да је непотребно да службеник који се већ обучио, на пример, за хрватски језик, мора да прође цео курс бошњачког као да је реч о различитом језику. Такође се истиче да „сви већи амерички универзитети с уходаним програмима словенских језика, укључујући Харвард и Универзитет Калифорније у Лос Анђелесу, третирају ове дијалекте као један језик“.

Очигледно је да је само нама тешко да прихватимо ову чињеницу.

Колико се разликују српски, хрватски, босански и црногорски, најбоље су објаснили „надреалисти“ у једном од прилога хумористичке емисије „Топ листа надреалиста“ који можете видети у наставку.

Јелена Теодоровић
Извори: Агенције, Дојче Веле 


Нема коментара: